Koрени (1919-1945)

 Демократска странка Србије своје корене види у Демократској странци коју је 16. фебруара 1919. у Сарајеву основао Љубомир Давидовић. Разлоге томе треба тражити у програмској оријентацији и практичној политичкој делатности старе Демократске странке и њеног дугогодишњег председника и оснивача.
Између 1918. и 1920. године збило се неколико догађаја који ће пресудно утицати на страначки живот Србије у  међуратном периоду. Јован Цвијић је са групом младих интелектуалаца у Женеви основао Југословенску  демократску лигу, која је ушла у раније основану Демократску заједницу. Новооснованој странци Љубомира  Давидовића приступиле су све три опозиционе партије из Србије: Самостална радикална, Напредна и  Либерална  странка. Учинио је то и известан број радикалских првака који се нису слагали са Пашићевом  политиком, као и већи део српског крила Хрватско-српске коалиције, на челу са Светозаром Прибићевицем, те  мањи део хрватског крила ове коалиције. Прикључиле су се и Демократска и Либерална странка из Војводине,  Напредњаци из Словеније и неколико мањих политичких група из Далмације.

У почетку, странка је имала успеха и у Босни и Херцеговини, где су јој пришли Кочићева група из Босанске крајине и мостарска група окупљена око листа «Народ». Младе присталице уједињења Србије и Црне Горе у великом броју приступале су новооснованој странци, док су се старији махом опредељивали за радикале. За председника странке изабран је Љубомир Давидовић, и он ће ту функцију обављати све до смрти, фебруара 1940. године. Главно страначко гласило постаје лист «Демократија».

После пада прве југословенске владе (кабинет Стојана Протића), Љубомир Давидовић је 1919. образовао другу владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У парламенту су се издвојила два блока: Демократска заједница, која је подржала Давидовића, и Парламентарна заједница, у опозицији. Прва Давидовићева влада није била дугога века, тако да долази до формирања новог кабинета, у који су ушли представници Социјалдемократске странке из Хрватске и Словеније.

На конгресу у Београду Демократска странка усвојила је програм у коме се изјаснила за парламентарну монархију, федералистичко уређење државе, читав низ промена у социјалној сфери, од аграрне реформе до стварања модерних институција социјалне заштите по узору на чехословачки и немачки устав, где је први пут у историји програм социјалних реформи постао саставни део највишег правног акта државе. Опредељење за монархију изазвало је, међутим, извесну кризу, и једна група бивших самосталаца, на челу са Јашом Продановићем, напушта партију и оснива Југословенску демократску републиканску странку.

Почетком јесени 1920, због сличних концепција државног уређења, демократи са радикалима склапају коалицију (која ће потрајати до краја 1922. године). У то време радикали су били једина политичка странка са сличним погледима на низ питања у вези са уређењем државе јер су, као и демократи, за полазиште узимали Устав Краљевине Србије из 1903. године.

Избори у касну јесен 1920. Демократској странци донели су 319.448 гласова и 92 посланичка мандата, учинивши је најјачом партијом у парламенту. Ипак, та већина није била довољна да се састави самостална влада, па је коалиција са радикалима настављена и после избора. Плод те сарадње било је доношење Видовданског устава 1921. године.

Новим уставом није била задовољна већина политичких странака из делова Краљевине СХС који су некада припадали Аустроугарској, налазећи да је државно уређење централистичко, и да је за устав гласала мањина посланика Уставотворне скупштине - неке парламентарне групе напустиле су парламент пре гласања, а најјача хрватска парламентарна странка (ХРСС) није ни учествовала у раду скупштине.

Тако су убрзо по доношењу Устава почели разговори о његовој ревизији. И у самој Демократској странци појавила су се три схватања. Група око Светозара Прибићевића стала је на становиште да је централистичко уређење државе најприкладније, па чак ни у начелу није прихватала разговоре о уставним променама. Сам Давидовић у поцетку је био склон да прихвати Прибићевићево гледиште, с тим да се јачањем органа локалне самоуправе донекле ублажи централизам. Насупрот томе, Милан Грол, Божидар В. Марковић и Коста Јовановић (сва тројица били су међу оснивачима Цвијићеве Југословенске демократске лиге) одлучно заступају потребу уставне ревизије, због чега покрећу и лист «Недељни гласник», где критикују централизам и на све политичке проблеме гледају као на последицу таквог државног уређења.

Јесен 1922. обележила су два значајна догађаја. Давидовић је заједно са групом око «Недељног гласника» отишао на конгрес интелектуалаца у Загребу и изјаснио се за промену Устава. Тај поступак отворио је сукоб измеду њега и Прибићевића. Давидовић је дао оставку на место председника странке, али је странка није прихватила. То је значило да већина подржава Давидовића, а не Прибићевића. Учешће једног дела демократа на конгресу у Загребу довело је, надаље, до раскида коалиције демократа и радикала.

Подела у Демократској странци негативно се одразила на изборни резултат у рано пролеће 1923. године. У свим окрузима водила се борба измеду Давидовићевих и Прибићевићевих присталица. У највећем броју случајева демократи су на изборе изишли са двема или трима листама. Иако су, укупно, тада добили највећи број гласова у целој својој међуратној историји (400.342), престали су да буде највећа парламентарна партија и изгубили чак 40 посланичких места.

После разрешења кризе око мањинске владе радикала, оформљене у време бојкота парламента што су га спроводиле хрватске странке, Давидовић је, испомогнут гласовима босанско-херцеговачких муслимана и словеначких клерикалаца, као и групом хрватских посланика коју је предводио Стјепан Радић, саставио коалициону владу. Но како је Радић, упркос парламентарној подршци, влади правио проблеме у јавности, дошло је до Давидовићевог разилажења са краљем Александром Карађорђевићем, у чему су пресудну улогу имали војни кругови и њихово настојање да Давидовића на двору прикажу као сарадника противдржавних политичких фактора.

Већ из овог сегмента политичке историје види се оно што ће остати карактеристика Демократске станке током целог међуратног периода: да је то била партија која своје принципе и начела увек претпоставља опстанку на власти и није спремна да прави компромисе између посебног страначког и општег националног интереса. Када би они долазили у супротност, демократи су се увек опредељивали за општи интерес.

И још нешто о социјалним аспектима и етичким схватањима у политици Демократске странке.

Циљ Давидовићеве владе није био само преуређење државе и покушај да се са Хрватима нађе заједнички језик и држава тако изведе из кризе у коју је запала такорећи од првог дана свога постанка. Давидовић је веровао да многи велики проблеми често проистичу из привидно малих узрока и сматрао да се поштеном администрацијом многи од њих могу отклонити, а да решавање не изазове велике потресе. Један од главних циљева била је борба против корупције и влада је намеравала да о томе донесе посебан закон. Такође, један од најтежих социјалних проблема прве Југославије било је инвалидско питање. Инвалиднине нису биле довољне за живот, па су многи њихови корисници морали да просе. Упркос оскудици првих послератних година, Давидовићеве владе су из буџета издвајале веће суме за инвалиде него што се то уобичајено чинило, или су им давали одређене врсте помоћи.

Поред Љубомира Давидовића, који је све до своје смрти 1940. године, када ће га на месту председника наследити Милан Грол, био неприкосновени представник и највећи ауторитет Демократске странке, још неколико политичара из редова ДС обележили су њену историју.

Најпре, то је Милорад Драшковић, који у првим годинама уз Давидовића и Прибићевића представља оличење странке. За његово име везана је Обзнана којом је влада Миленка Веснића забранила рад Комунистичкој партији Југославије. Он је истовремено и једна од првих жртава комуниста, а тих жртава ће, као што се зна, током наредних деценија бити на хиљаде. Јула 1921. Драшковић је убијен у Делницама, где се налазио на одмору.

Војислав Вељковић био је главни финансијски експерт ДС. Његове анализе буџета, без обзира на то да ли је буџет подржавао или критиковао, биле су парламентарни догађаји првога реда. Као министар социјалне политике Вељковић је учинио највише да лош положај инвалида буде мање рђав.

Војислав Маринковић, који је поцепао странку 1929, јер се разишао са Давидовићем зато што је председник странке осудио Шестојануарску диктатуру, био је познати привредни стручњак, добар познавалац међународних односа, и кад год су демократи учествовали у влади, Маринковић је заузимао место министра спољних послова.

Од младих страначких првака Милан Грол је од почетка словио као личност за коју се везивала будућност странке. Пре првог светског рата, и током првих послератних година, био је управник Народног позоришта у Београду, по мишљењу многих историчара најбољи којег је Народно позориште имало.

Коста Кумануди био је финансијски стручњак и остао је упамћен као председник Београдске општине, за време чијег је мандата уређен центар града и изграђене многе помоћне службе.

Божидар Марковић, истакнути професор кривичног права, највише је учинио на познатом Фриндјуговом процесу у Бечу да после овог суђења Аустроугарска доживи велику међународну срамоту.

Када је након много натезања марта 1945. године формирана влада Тито-Шубашић, председник Демократске странке Милан Грол постао је потпредседник те владе. У њој није имао практично никаквог утицаја и сви његови напори да нова држава буде демократска и правна остали су узалудни. Пошто је у лето 1945. АВНОЈ проширен и претворен у Привремену народну скупшитну, у њу је ушла и једна група правака ДС, која је покушала да следи Гролове напоре. Комунисти су унутар странке пронашли "здраве снаге" које су блокирале рад ДС и Грол је поднео оставку, прешавши и формално у опозицију. Терор који су комунисти спроводили осетиле су и присталице ДС. Неколико чланова Главног одбора је стрељано, многи су осуђени на дугогодишњу робију, или су искусили друге видове прогона. Полиција је хапсила продавце страначког листа "Демократија", а групе скојеваца отимале су од продаваца лист и спаљивале га. У таквој ситуацији странка је одлучила да не учествује на изборима за уставотворну скупштину 11. новембра 1945. пошто би у супротном изборној фарси дала легитимитет, а властима изговоре за нова насиља. После избора странка је обуставила сваку делатност.

До обнове њеног рада доћи ће тек у јануару 1990. године.