Српској политици недостају пристојност и поштење

Седам одборника ДСС у Скупштини Београда, оснивачи одборничког клуба Самостални ДСС, избрисани су из чланства те странке јер су прекршили Статут и сада заступају другачију политику каже у интервјуу за Танјуг Урош Јанковић, председник привременог Градског одбора ДСС Београд.

Зашто је Србији потребан Коштуница?

Непримерено је заговарати одбрану Устава а заборавити да је Коштуница донео Устав и да га на најбољи начин брани. Као што је непристојно бранити „Јужни ток“ и заборавити да га је Коштуница омогућио. Или, бити против НАТО и сметнути с ума да је Коштуница донео Србији војну неутралност

Тринаест разлога за смену Ђиласа

Бројни су разлози за одлазак Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда; од прескупог моста преко Аде, преко сумњивог „Бус Плуса“, енормног задуживања града Београда и личног богаћења, до узурпације градске радио-телевизије и гушења права опозиције у Градској скупштини

Урлај, прети, пиши, цртај, глорификуј, беатификуј, канонизуј. Свему томе смо сведоци ових дана. И све то због великомученика, „Светог“ Ђиласа. Карикатуристи се убише цртајући „жртвеног“ и „невиног“ Ђиласа. Половина медија вришти о неправди и злочину који се припрема против „доброћудног“ градоначелника и председника Демократске странке. Ваља се одужити господину Ђиласу, ваља вратити све оно чиме је овај господар медија задужио исте. Ваља оправдати сав новац који је он уложио у контролу медија, чији је апсолутни господар био до средине 2012. Сада господари „само“ половином. И нема ту велике амнезије. У последњих пет година ретко који медиј је уопште забележио бројне Ђиласове неподопштине у граду Београду и Скупштини града (видите одредницу 1). Каже се да оно што медији нису забележили, није се ни догодило. А опозиција у Градској скупштини је била и те како гласна. Међутим, у прве четири године нико о томе није хтео да извештава. Све је остајало у оној израубованој сали на Тргу Николе Пашића. Медији нису бележили глас многобројних одборника СРС и ДСС, од 2008. до 2012. Само је нема слика, која се мери секундама, показивала постојање преко 50 одборника опозиције. Свака критика је у медијима била потпуно угушена. Створена је лажна слика о суперспособном менаџеру Ђиласу (одредница 2). Ту слику је створио он сам, јер је лично контролисао све најважније медије, као власник који је „пренео“ оснивачка права у најмоћнијим фирмама које препродају медијско рекламно време и чији су клијенти највећи домаћи и страни оглашивачи. Они који нису били клијенти Ђиласових фирми, били су клијенти Шаперових и Крстићевих. А сва тројица су, гле чуда, чланови ДС-а. Када су ДС и Тадић одувани с власти, изборима, мит о Ђиласу је пукао као мехур од сапунице. Уместо да му помогне у очувању лажног имиџа, борба за место председника ДС-а и освајање те функције још више су разобличили овог нервозног псовача (познато је да је Ђилас човек кратког фитиља и де је више пута псовао опозиционе одборнике на седницама Скупштине града – што су сакривали сви медији – чему је писац ових редова лично присуствовао). Нико тако успешно као господин Ђилас није срозао Демократску странку. Господин Зоран Живковић је узор успешности, као лидер ДС-а, у односу на г. Ђиласа. Уосталом, о господину Ђиласу најбоље сведоче спотови које је у време борбе за место председника ДС-а у медије пласирала супротстављена страна у ДС-у (одреднице 3, 4, 5, 6 и 7). То су снимци које су направили функционери ДС на састанцима те странке.


МОГУЋИ СЦЕНАРИЈИ Последњих недеља, када је постало извесније да може доћи до промене власти у Београду, одједном је настала масовна хистерија. Одједном се повампирише и знани и незнани, и кусо и репато стаде да брани г. Ђиласа. Као да ће до промене власти доћи после смака света, после насилне револуције или на неки други недемократски начин. Као да је промена власти у Београду забрањена, јер се, забога, ради о „светом“ Ђиласу. Као да је то „уподобљавање“ београдске власти републичкој било сјајно и дозвољено када су то 2008. године радили ДС и Ђилас, уз Тадићеве срамне претње другој страни, а сада је то недозвољено узурпаторско прекрајање воље грађана. То су двоструки стандарди. Ако је то било дозвољено онда, дозвољено је и сада. Сви ови који сада хистерично вриште о овоме данас, те 2008. године су одушевљено поздравили исти принцип, али са другим актерима. Па је л› неко мисли да смо сви блесави, безумни нојеви, чије сећање не сеже дуже од једног дана? Посебна пизма, дакле злоба и пакост, упућени су најдоследнијој и најпринципијелнијој странци – Демократској странци Србије. Став ове странке у вези са питањем  г. Ђиласа је најмање четири године познат и непромењен. ДСС је за смену градоначелника Ђиласа. ДСС је то више пута у београдском парламенту и захтевала, али са десет потписа одборника ДСС-а такви захтеви нису могли да се нађу на дневном реду Скупштине. Писац ових редова је и сам био покретач овакве иницијативе у име ДСС-а, у време када је г. Ђилас потаманио платане, к’о маче мушкатле. Одборници ДСС-а већ пет година на свакој седници критикују Ђиласа, предлажу на свакој седници најмање две тачке дневног реда, тражећи информације о најосновнијим и најважнијим питањима од значаја за грађане Београда, али већ пет година сваки предлог је одбијен (одреднице 8 и 9). Буквално сваки. Потписник овог текста, као одборник ДСС-а је на свакој седници Скупштине града у овом мандату, најмање осам пута, постављао исто одборничко питање господину Ђиласу, у писаној форми преко писарнице, али и усмено на крају сваке седнице Скупштине града. Питање гласи: „Како се господин Ђилас обогатио у периоду од 2004, када се учланио у ДС и када је његово богатство износило неколико милиона евра, до 2012. године када је његово богатство износило неколико стотина милиона евра? Да ли је г. Ђилас  устостручио своје богатство на законит и моралан начин, без употребе или злоупотребе страначког или државног положаја?“ Уместо тога, г. Ђилас је на седници градског парламента, пре неколико месеци, овим поводом рекао да би ДСС требало да се стиди што је аутор овог текста одборник ДСС-а. Наравно, Ђилас никада није одговорио на ово пристојно одборничко питање.

Вратимо се на ту посебну нетрпељивост контролисаних медија према ДСС-у у вези са питањем смене градоначелника. Због чега та пизма? Да ли је свим странкама све дозвољено, само ДСС-у није? Колико знамо, ДСС не тражи да јој „све“ буде дозвољено, тражи само фер однос, и да се стандарди који се примењују на ДС или на СНС или на ЛДП, примењују и на ту странку. Рецимо, тај стандард је да је одавно дозвољено и прихваћено да у локалним коалицијама може свако са сваким. Тако СНС и ДС могу без осуде јавности да врше власт у Општини Раковица, али и у још неким општинама у Србији. Тај стандард је да чак и у републичкој власти може готово свако са сваким (медији се својевремено убише најављујући „велику коалицију“ СНС-а и ДС-а). На пример, коалиција ДС-а и СПС-а, до тада незамислива, 2008. је у домаћој и страној јавности дочекана као „Свети грал“, а четири године раније је само подршка СПС-а мањинској Коштуничиној влади дочекана на нож од истих људи и медија. ДСС би била хваљена до неба када би сада ушла у коалицију са ДС-ом у граду Београду, када би спасила Ђиласа. Коштуница би био чашћен похвалним епитетима нечувеним још од 2000. и 2001. Овако, само најава, тачније понављање става ДСС-а да је за смену Ђиласа, изазива масовну хистерију. При томе ДСС јасно каже да то не подразумева учешће у некој будућој власти са СНС-ом и СПС-ом. Да ствар буде још гора по хистеричне ђиласољупце, најважнији актери смене Ђиласа, странке које су у влади Србије, а које имају одборнике (СНС, СПС, ПУПС и СДП), уопште о томе нису постигле сагласност, а камоли сагласност о будућој власти или редоследу догађања. То је неодговорно и неозбиљно, јер две најважније странке у влади иницирају Ђиласову смену, а све остављају за последњи час. Стога је потпуно несхватљива злоба према ДСС-у.

Кад већ говоримо о странкама у Скупштини града, подсетимо се односа снага. ДС има 45 одборника, ПУПС 4, СДП 4, СПО једног, један је „самосталан“, али подржава ДС, СНС има 37 одборника, СПС 9, и ДСС 9. Види се да је СНС, још прошле године, после избора, лакше него у Новом Саду могла да издејствује, не Ђиласову смену, него нормално формирање већине са својим партнерима у влади, уз неопходне гласове ДСС-а. Став ДСС-а је тада био јасан. ДСС је била за смену Ђиласа и тада – о осталим питањима је била отворена за разговор, као што је и ред. Да је тада постојала воља партнера у влади, г. Ђилас не би ни добио други мандат. Стога г. Ђилас свој незаслужени опстанак на власти у другом мандату, већ петнаест месеци може да захвали свим поменутим странкама садашњег режима. Због чега су га они оставили на власти, не можемо да докучимо.

Указаћемо на могући редослед догађаја до 25. септембра, до када по закону мора да се одржи седница Скупштине града. Пре тога да развејемо маглу коју је неко посејао у медијима не погледавши прописе – Статут Града и Пословник Градске скупштине. Та магла се састоји у тврдњи да би неко (СПС) требало до 25. да предложи кандидата за председника Скупштине града, а ако се то не деси биће уведене привремене мере од стране владе. Тачно је следеће: привремене мере могу бити уведене уколико седница Скупштине града не буде одржана после истека периода од три месеца, што је максимални временски период између две седнице Скупштине града. Привремене мере не могу бити уведене због тога што није предложен председник Скупштине. Председник Скупштине има свог заменика, који у потпуности може заменити председника Скупштине. Потребно је да се зна да су у Скупштини града тренутно пата карте. Ђиласа, за сада, подржава 55 одборника (ДС-45, ПУПС-4, СДП-4, СПО-1 и један „самостални“), па како ствари сада стоје он нема кворум за сазивање седнице (изузев ако не „прибави“ подршку још једног одборника). Вратимо се сад на могуће сценарије. Прво, могуће је да се седница одржи, најнормалније до 25. септембра, јер СНС и СПС могу, као и до сада, да одлуче да г. Ђиласа и даље држе на власти. Ако они дођу на ту седницу, нормално је да се појаве и одборници ДСС-а. Други, чини се највероватнији сценарио је да се не одржи седница до 25. септембра. Она може да не буде одржана из два разлога. Први је да г. Ђилас, односно заменик председника Скупштине г. Алимпић, уопште не закажу седницу – што је мање вероватно. Други је да СНС и СПС одлуче да се не појаве на евентуално заказаној седници до 25. септембра, у чему ће имати унапред изречену подршку ДСС-а. ДСС неће дати кворум Ђиласу. У оба случаја стичу се услови да влада уведе привремене мере, после чега следе избори у Београду (занимљиво је да влада може, али и не мора то да уради). Трећи сценарио предвиђа могућност да се СНС и СПС, уз ПУПС или СДП договоре да затраже одржавање седнице на којој би био смењен градоначелник. У томе ће имати подршку ДСС-а. То је сценарио почетка већ чувене „прекомпозиције“. Ниједна од опција није нелегитимна и нелегална. Што се тиче евентуалног састава нове власти – било у форми привременог органа или у форми „прекомпозиције“ – о томе је непотребно и илузорно разговарати са ДСС-ом док се партнери из владе не договоре око основне ствари – да ли желе да смене Ђиласа на било који од два описана легална и легитимна начина?

ДОСЛЕДНОСТ И ПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ Подсетимо се још неколико примера доследности и принципијелности ДСС-а.
Демократска странка Србије је, на основу споразума који се тицао неколико принципа, подржала у другом кругу кандидата Томислава Николића, који је захваљујући тој недвосмисленој и правовременој подршци и победио. При томе је ДСС-у било јасно да неће и да не жели да уђе у евентуалну владу са СНС-ом, па то питање није условљено, нити је то био део споразума. Време је показало да је тај потез ДСС-а био исправан – јер, прво, режим ДС-а и Тадића је морао да буде оборен, да би грађани добили прилику да живе боље (ту прилику нови режим није искористио и изневерио је наде грађана). И друго, г. Николић се показао као нешто бољи председник Србије, уз све критике, него г. Тадић (г. Николић барем није почео мандат кршењем Устава, тако што би обављао две јавне функције као г. Тадић све време свог мандата). Следећи пример је јасно изречена воља ДСС-а да се смени власт у покрајини Војводини. Власт која је финансијски руинирала буџет Војводине, која је донела неуставни и  сепаратистички Статут Војводине мора бити смењена. То што је ДСС жесток критичар новог режима у вези са питањем Косова и Метохије, као и економије, није препрека да се пружи начелна, принципијелна и доследна подршка свима онима који би да пруже прилику грађанима Београда и Војводине да живе боље, и да имају бољу власт од постојеће, после тринаест предугих година власти ДС-а. То не чини ДСС недоследном и непринципијелном, напротив. Демократској странци Србије је јасно да не може бити део републичке власти док се спроводи антидржавна политика спрам КиМ, и штетна еврофанатична политика, уопште. У покрајини Војводини партнери не могу бити ДС и ЛСВ због сепаратистичке политике. У Београду партнер не може бити ДС  јер је у црно завио буџет града за наредну  деценију, зато што је нездраво дуго на власти у Београду (пуних 13 година), као и због чињенице да се лидер ДС-а, градоначелник  Београда, неизмерно и необјашњиво обогатио од 2004. до 2013. године, вршећи функције директора Народне канцеларије председника Републике, министра за НИП, и градоначелника Београда (уз све страначке функције). У свим осталим случајевима, у свим градовима и општинама могућа је сарадња са свим странкама, као што је на терену и случај.

ЛИСТА РАЗЛОГА Разлози за Ђиласову смену су многобројни.

1. Инсистирање на градњи сасвим погрешног система јавног превоза – лаког шинског система – лажног метроа. При томе је потпуно штетно што се град Београд унапред обавезао спрам једног протежираног градитеља – француске корпорације „Алстом“, која спада у најкорумпираније фирме на свету, и која је осуђена за корупцију у низу земаља света, и против које се такође воде процеси због корупције у  даљем низу држава. Ово је пројекат прети да нанесе финансијску штету Београду у износу од више милијарди евра, што је вишеструко више од финансијске штете изазване градњом прескупог моста преко Аде (одредница 10).

2. Изградња баснословно скупог моста преко Аде, практично директном погодбом, мимо Закона о јавним набавкама и без Споразума о ратификацији у Скупштини Србије, који је омогућио заобилажење Закона о јавним набавкама, на погрешној локацији, без потребне законом прописане документације и дозвола са различитих нивоа власти. Уместо тог моста је могао да буде изграђен најмање двоструко јефтинији функционални мост без пилона и затега, попут моста Земун-Борча. И даље је потпуно непозната коначна цена моста са приступницама. При томе, унапред се знало да мост неће моћи да буде функционалан док се не изгради Топчидерски тунел, чија градња није извесна и коштаће баснословно много. Посао је додељен конзорцијуму за који се унапред знало да се састоји од сумњивих фирми – од којих је једна банкротирала – ЦСТ. И друга фирма која је добила посао уместо ЦСТ-а, „Приморје“, касније је и сама банкротирала.

3. Увођење катастрофалног система „Бус Плус“, са потпуно нетранспарентним власништвом низа фирми које чине тај мешетарски конзорцијум, наношење финансијске штете ГСП- у, и наношење значајне финансијске штете граду и грађанима, јер су од целог посла профитирале само фантомске фирме „Бус Плус“. Систем електронске наплате није споран у начелу, он постоји у већини савремених градова, али је овде примењен од стране фантомске фирме на потпуно погрешан и штетан начин, уместо да систем уведе сам ГСП, а да приходе убирају и ГСП и град Београд (одредница 11).

4. Уништавање вековног амбијента Булевара и варварска сеча 400 столетних платана, уз неоправдано прекомерно трошење буџетских  средстава за радове на реконструкцији Булевара (одреднице 12 и 13).

5. Задуженост града Београда у  износу од око 900 милиона евра (одредница 14).

6. Непотребно проширивање већ прекомерног броја чланова управних и надзорних одбора у мандату од 2008. до 2012. године и непримерено трошење новца грађана да би се плаћали партијски активисти у овим одборима.

7. Доношење новог Регулационог плана за подручје Звездарске шуме, чиме су створене све претпоставке за уништавање овог драгуља природе, обимном градњом предвиђеном новим планом (одредница 15).

8. Потпуно развлашћивање приградских општина.

9. Гушење права опозиције на јавну реч на седницама Скупштине града Београда. У периоду од 2008. до 2011. опозиционим странкама је било пословником онемогућено основно демократско право, да образложе тачке које предлажу за дневни ред. И поред вишеструких предлога од стране ДСС-а да се измени пословник, ДС и Драган Ђилас су ово право омогућили тек 2011. године (одредница 16).

10. Одузимање права на медијску заступљеност на лажном медијском сервису града Београда – РТВ „Студију Б“, који је претворен у приватну радио-телевизију Драгана Ђиласа и Демократске странке, телевизију са које су потпуно протеране опозиционе странке у градском парламенту.

11. Подршка противзаконитом положају „Студија Б“ и подршка послушничком, а потпуно непрофесиналном менаџменту те радио-телевизије у стварању огромних губитака и стварању програма који се не заснива на професионалним медијским нормама (одреднице 17 и 18).

12. Неизмерно и необјашњиво богаћење градоначелника у периоду од девет година, 2004. до 2013, од чега је пет година провео на функцији првог човека главног града.

13. Нездраво је и неприродно да било која странка буде на власти 13 година, као што је ДС на власти у Београду. То би и господин Ђилас требало да увиди, као што он и зна да је тренутак за силазак с власти био још пре годину дана.

Тринаест разлога за смену г. Драгана Ђиласа у тринаест предугих година власти ДС-а у Београду. Ако ових 13 разлога и 13 година власти није довољно, драги ђиласољупци, шта је довољно? Да ДС и г. Ђилас буду на власти 23 или 33 године? Да прогласимо Ђиласа за доживотног градоначелника? За крај, најбоље је да цитирамо самог г. Ђиласа, онако како је говорио у изборној кампањи 2012. године, на снимцима које су снимили и на Интернет поставили функционери његове странке: „Да добијемо те изборе, па ћемо после тих избора да делимо све те функције које постоје“ (одредница 4) и „Онај ко неће да буде заједно… Па знате шта, њега ћу морати да прегазим као… не знам, не знам… не могу да нађем термин за то“ (одредница 6) и „Много су ми велики непријатељи они који ми раде о глави. И све ћу њих који ми раде о глави на крају морати да згазим да не би они мени више радили о глави, да завршимо ту причу“ (одредница 7). Да ли такав човек заслужује да води ДС, питали су се многобројни функционери те странке, јавно. Грађане више занима чињеница да такав човек не заслужује да води Београд.

Aутор је одборник ДСС-а у Скупштини Београда

Одреднице:

01.http://www.youtube.com/watch?v=fGo5QXHLIUY
02.http://www.standard.rs/nebojsa-bakarec-na-cemu-pociva-mit-o-draganu-djilasu.html
03.http://www.youtube.com/watch?v=HkWhoz_9Qps&list=PL16904E88C2E66A7F
04.http://www.youtube.com/watch?v=6qJoxg40hUs&list=PL16904E88C2E66A7F
05.http://www.youtube.com/watch?v=-TvK9MgGy3k&list=PL16904E88C2E66A7F
06.http://www.youtube.com/watch?v=jmN7oX0_Za0&list=PL16904E88C2E66A7F
07.http://www.youtube.com/watch?v=Txgh0NbIvxM&list=PL16904E88C2E66A7F
08.http://www.youtube.com/watch?v=fgRS1sglT-U 9.http://www.youtube.com/watch?v=uHRJJex-uRA
10.http://www.standard.rs/nebojsa-bakarec-zasto-je-vazno-smeniti-djilasa-ili-primeri-gradske-korupcije.html
11.http://www.youtube.com/watch?v=ykem6n-If84
12.http://www.pecat.co.rs/2010/04/drvomorci/
13.http://www.slobodanjovanovic.org/2010/03/30/nebojsa-bakarec-istina-o-platanima/
14.http://www.nspm.rs/hronika/zorana-mihajlovic-srbija-da-sazna-sve-o-nacinu-na-koji-se-dragan-djilas-obogatio.html
15.http://www.standard.rs/nebojsa-bakarec-priprema-za-novi-djilasov-zulum-unistavanje-zvezdarske-sume.html
16.http://www.youtube.com/watch?v=yARxqLzzRuw
17.http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=43111:studio-b-sto-prvi-nain-na-koji-nas-pljakaju&catid=39:drustvo&Itemid=92
18.http://www.youtube.com/watch?v=hexVfi-xs_E

Реконструкција Владе (1) и (2)

Реконструкција – пародија, водвиљ или трагикомедија?


Ово је, у ствари, кратка прича о метастазираној бастардној ксенофиличној химери ове власти, овог режима. Ово је прича о еволуцији зла Демократске странке и претходног режима, чији су актери готово исти чиниоци садашњег режима, само је уместо ДС у влади СНС.

Јасно је да када зло еволуира, онда не постаје боље, него горе. Тако је болест коју је четири године ширио Тадићев режим, метастазирала под палицом Вучића и СНС. И показује се да је рок трајања ове власти знатно краћи од оне претходне. Месец дана траје замајавање народа за које је заслужан Господар Вучић – звано реконструкција. Наш Краљ Иби, Господар Иби (беху избори …И би Вучић!), јесте 26. jула у говору дугом тачно 67 минута, себи приписао све заслуге, мислећи да је надјачао Дачића и Динкића.

Испричао нам је бајке о себи и племенитој реконструкцији – бајке и центарфору и центархалфу, о физичком умору, о радном дану дугом 25 сати… о  злим чикама и тетама са ротационим светлима, о кућном васпитању… Једино није објаснио зашто је СНС на већину функција широм државе поставио некомпетентне дилетанте – укључујући и министре – предвођене управо њиме? Зашто су ти дилетанти, на челу са њим,  чак годину дана катастрофално обављали посао када нормалан човек, може да утврди да не може да обавља неки посао – за највише месец дана? Због чега је он, Вучић, 12 месеци обављао два посла, за које се унапред знало да их морају обављати два човека (то исто важи и за Дачића и Динкића)? При томе, Вучић није компетентан да врши ниједну од те две функције. Наравно, он је један у мору некомпетентних.

И после годину дана, после бриселске капитулације, док Србија тоне даље у економско безнађе, мудрац Вучић каже да пола министара у влади не ваља. Вучић предлаже промену пола министара СНС- укључујући и себе – и то славодобитно представља као свој успех. На срећу, ми мислимо својом, а не његовом главом, и знамо да се ради о епохалном неуспеху овог бастардног режима. О Вучићевом неуспеху и поразу колосалних размера. И Дачићевом и Динкићевом и Николићевом.



Данас, 30. јула 2013. године, пукла је тиква. Распршиле су се Вучићеве бајке о реконструкцији под његовом палицом. Не само због тога што је ствар ишчашена већ око осам месеци, али и због тога. Устав и закони не предвиђају да први потпредседник владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала и министар одбране – буде први човек државе. Чим се ствари ишчаше, чим исклизну изван осетљивог ткања државног устројства – ствари се погоршавају, што време више протиче. И за то је заслужан управо Вучић. До данас није хтео изборе, већ је желео да влада мимо Устава и закона. И то је данас 30. јула пукло. Лукави Дачић се сатеран у ћошак коначно досетио да је председник владе, и одлучио је да изиграва Вучића. Одлучио је да он води игру, бар на кратко. И чини се да у томе има дискретну помоћ Николића јер је баш он најавио састанак са Николићем, коме је ипак присуствовао и Вучић. Николић је издао саопштење да нису потребни избори, а председник Скупштине Стефановић је изјавио да СНС и СПС имају другачије ставове о УРС-у.

У међувремену Дачић је први, у 17 часова, одржао прес конференцију и изнео одређене оптужбе на Динкићев рачун. Потом је реаговао Динкић, на конференцији за штампу УРС-а, и оптужио Дачића да не говори истину и да обмањује јавност. Ту негде Дачића је својим изјавама подржао преподобни министар Љајић. Дакле, гној се излио у јавност. Пукла је „идила“ која је трајала најмање 7 месеци, у којој су актери режима, смештали једни другима афере у медијима. Не видим како било ко може да пређе преко свега овога.

Показало се да су Вучићеве бајке о реконструкцији само празна демагогија и самољубиве пројекције. Показало се да се ради о наказном режиму, о чистој, немилосрдној и беспризорној борби за моћ и  власт, а не о бризи за народ и Србију. И крунски доказ је дао, поред свих оптужби изречених у два сата, на релацији Дачић-Динкић, дакле, крунски доказ је дао преподобни Љајић, како је пренела већина медија, на пример РТС: „Потпредседник Владе и министар за трговину и телекомуникације Расим Љајић изјавио је да не би остао у влади ако би били испуњени услови које је за реконструкцију владе поставио министар финансија Млађан Динкић“. И потом је Љајић, неопрезно изговорио кључну ствар: „У том случају ја бих био једини губитник реконструкције, сви остали били би НАМИРЕНИ“, казао је Љајић за агенцију Бета, а пренесоше сви медији.

И ту долазимо до суштине. До кључне ствари – до намиривања. Дакле, цела халабука од најмање 30 дана, сав тај губитак времена, енергије, као што је и јасно, није никаква Вучићева племенита намера – већ НАМИРИВАЊЕ жеље за још већом моћи и силом. И стога овај развој догађаја. Дачић  није НАМИРЕН. Динкић није НАМИРЕН. Љајић није НАМИРЕН. И наравно, Вучић није НАМИРЕН. Наши честити сељаци кажу – „Идем да намирим стоку“.

Без обзира на исход сутрашњег дана, 31. јула, за када је најављена одлука СНС, без обзира да ли ће бити избора или не, дух више не може бити враћен у боцу. Трулеж и наказност режима се више не може сакрити. Због тога једино преостају избори.

Реконструкција (2) – странци у Влади као корак даље у деструкцији Србије

Дан после скандала око финала вишемесечне фарсичне реконструкције владе, када су председник владе и министар финансија изнели низ међусобних оптужби, Александар Вучић, наш Краљ Иби, наставља са логорејом. Уместо да бар неко време ћути, јер је његова реконструкција доживела бродолом, први потпредседник владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала и министар одбране Вучић наставља са суманутим предлозима. Ради се о његовој идеји о довођењу странаца на највиша места у влади, не само саветничка, него и министарска. О томе су известили сви медији.

Прво да чујете о чему се ради из његових уста, како то преносе Вечерње новости[1]: „Први потпредседник владе изјавио је данас да разговара са више иностраних експерата и да очекује да један или два странца преузму ресоре у Влади Србије. Он је истакао да је уверен да је боље да важне ресоре води страни експерт, него приучени партијски кадар. Вучић је потврдио да су постојали контакти са бившим првим човеком ММФ-а Доминик Строс Каном. „Нисам ја лично разговарао, али су постојали одређени контакти. Говорили смо у принципу о томе“. Он је рекао да се изненадио „негативним реакцијама” на предлог да страни стручњаци учествују у раду владе. Он је упитао како је могуће да нама одмах не одговара неко ко је 20 година био шеф важне међународне финансијске институције и који је један од највећих финансијских стручњака у свету? Поручивши да му је доста тих који му соле памет, Вучић је нагласио да нема проблем са тим да странац буде део Владе Србије, већ да је проблем како да платимо те људе.“Ја ћу да тражим. Разговараћу на више страна да један или два странца преузму ресоре. То је моја идеја, не стидим се и поносан сам на то. Треба ли да доведем приученог страначког кадра“, рекао је Вучић. Он је додао да су земље које су доводиле најстручније кадрове из иностранства и напредовале и као пример навео да никоме из Велике Британије није сметало што је на место гувернера у тој земљи доведен Канађанин. Како је додао, када су на важним местима, попут сектора финансија странци на њих не може да се врши притисак и не може да се каже „ово је мој играч, њему дај приоритет“. „Такви нам људи требају- који знају више од нас па ће наши људи и од њих да науче још по нешто. Ја ћу то да гурам и баш ме брига коме ће то да смета“. Вучић је додао да је он „главни кривац“ за довођење страних стручњака у владу“. Крај цитата из Новости.

Ајмо редом. Прво. Србија је под меком окупацијом странаца, а један њен део – КиМ је и под страном војном окупацијом. Странци, углавном са Запада управљају свим банкама, једним великим делом привреде и полако постају власници обрадивог земљишта (за сада преко других лица). Странци са Запада су или власници медија у Србији или контролишу већину медија којима нису власници. Странци су пресудно утицали на формирање две последње владе Србије. Амбасадори западних земаља, предвођени америчким амбасадором, су својеврсни политички намесници Србије. У таквим приликама је потпуно сулудо странцима давати и саму извршну власт. Тим предлогом, Вучић одлази корак даље у деструкцији Србије од Тадића. Наравно, само у шали би могли рећи- Странци управљају овом државом, па хајде да им и де јуре то препустимо. Онда би у шали могли и рећи- Па зашто да им препустимо само једно или два министарска места, зашто не сва? Зашто да и председник владе не буде странац? Сигурно ће боље обављати тај посао него некомпетентни Дачић. Зашто да и први потпредседник владе не буде странац? И тај ће сигурно боље обављати тај посао од Вучића. И тако редом. То је све наопака памет. Чланови владе Србије морају да буду грађани Србије- лица која имају само једно држављанство- српско! Такође, има довољно паметних и стручних грађана Србије, само нису чланови СНС ,СПС и осталих чланица владајуће коалиције. Најчешће нису уопште чланови странака. Рецимо, економски стручњаци Небојша Катић, Млађен Ковачевић или Махмут Бушатлија.

Друго. Вучићев је проблем, а не наш, што у странкама садашњег режима, на челу са СНС, нема стручних људи, већ само како то Вучић каже „приучени партијски кадар“. Већ пет година Вучић тврди да су кадрови СНС све редом најбољи и најстручнији кадрови. Сада када се већ дубоко и непромишљено упустио у фарсу реконструкције нечега што се не може реконструисати, Вучић у ствари признаје да су кадрови СНС и осталих странака режима „приучени партијски кадар“. Решење није да доведе странце уместо приучених дилетаната које има у странци, већ да одступи с власти јер су он лично и његова странка неспособни да је спроводе. Или да заиста пронађе домаће стручњаке и да их доведе у Владу (сви редом би били изван странака садашњег режима)- а то је њему и његовој странци неприхватљиво.



Треће. Доминик Строс Кан је компромитована личност[2]. Човек има проблем са контролом свог полног нагона. Када је у питању њујоршка афера из 2011., после које је Кан одступио са челног места ММФ-а, он јесте на крају ослобођен, услед мањкавих доказа и некредибилности жртве, али, како наводе Википедија и други медији, сам Кан је током суђења, а и касније у једном ТВ интервјуу признао, да је његов „сексуални сусрет“ са собарицом хотела у коме је одсео, био “морални прекршај“ и описао га као „неприличан“ али „ да нису били умешани насиље и принуда“ (In a TV interview in September (2011), Strauss-Kahn admitted that his sexual encounter with the maid was „a moral fault“ and described it as „inappropriate“ but that it „did not involve violence, constraint or aggression“). Током 2012. Кан је био под истрагом у Француској, због сумњи да је умешан у ланац проституције. у граду Лилу. Оптужбе су биле повезане са његовим претпостављеним учешћем у изнајмљивању проститутки за потребе секс прослава у Лилу, Паризу и Вашингтону. У оквиру тог поступка, француски тужиоци су закључили (подигли оптужницу) да Кан мора на суду да одговара због оптужби за тежи случај подвођења у хотелу Карлтон у Лилу. Ове информације су јавне и опште познате. Само дилетантима може пасти на памет да ангажују овако компромитовану личност. Једино ако су желели да га ангажују као саветника за подвођење и спопадање женске чељади?

Четврто. Народна пословица каже:“Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“ (Вучић каже: „То је моја идеја, не стидим се и поносан сам на то“).

Пето. Канађанин Марк Карни[3] је заиста изабран 2012. за гувернера „Енглеске банке“ (Bank of England) а пре тога је био гувернер „Канадске банке“(Bank of Canada). Карнију је матерњи језик- енглески а Канада је чланица Британског Комонвелта. Такође, занимљиво је, куриозитет је, да је Карни 13 година радио у Голдман Саксу, чији су функционери баш ових дана били у посети Србији и састали се са Вучићем и другим члановима владе[4]. Међутим то никакве везе нема са Србијом, нити је аргумент који је употребљив. Па и Србија је имала несрећно искуство са два гувернера НБЈ, који су имали и страно држављанство- са Кори Удовички и Радованом Јелашићем. Можда су то кадрови потребни Вучићу?

Шесто. Само дилетант може да тврди да се на странце на високим положајима у Влади Србије, не може вршити притисак. Можда не могу многи домаћи актери, али сасвим сигурно могу странци.

Седмо. Потпуно је непотребно коментарисати комичну Вучићеву тврдњу да ће „наши људи и од њих да науче још по нешто“.

Осмо. Вучићева коначна реченица „Ја ћу то да гурам и баш ме брига коме ће то да смета“- је на нивоу понашања детета које се дури и говори о менталним дометима и психолошком стању првог потпредседника. Наиме, трансакциона анализа (ТА), један од најкредибилнијих праваца психологије, каже да сви имамо три дела личности: „дете“, „родитеља“ и „одраслог“. Вучићев проблем је што су његов „одрасли“ и „родитељ“, потпуно контаминирани „дететом“ и то „дете“ само покушава да имитира одраслог. Отуд и цела промена Вучићевог имиџа- наочаре, привидна мирноћа и озбиљност, другачија, мање краћа коса, склопљене руке, покушај да се избаце тикови плежења језика и облизивање. Све то је потпуно супротно имиџу и понашању Вучића у првих 15 година каријере. Али, када је фреквенција присуства у медијима велика, и када се ствари не одвијају онако како је он замислио, као ових дана, она првобитна личност са свим својим карактеристикама, избија на површину. Оно „дете“ које помињемо, израња. А Александар Вучић није дете, има 43 године и тренутно се из петних жила упире да буде „Господар Србије“ и што је најгоре, то му полази за руком.

Тренутно у Влади, по јавности доступним информацијама, делују следећи странци. Потпредседница Владе Србије (бивша) задужена за европске интеграције Сузана Грубјешић ангажовала је за свог саветника бившег премијера и министра спољних послова Словачке Миклоша Дзуринду. У Министарству правде и државне управе саветник је Алан Биро, који се налази на месту вишег правног саветника. Ради боље сарадње и комуникације са страним, а посебно немачким инвеститорима, у Министарству финансија су ангажовали Јорга Хескенса. Странци су ангажовани и на пројекту „Помоћ развоју интерне финансијске контроле у јавном сектору Републике Србије – фаза 3”. Вођа овог тима је Герад Енис. Осим на саветничким местима током протеклих година у Србији је велики број странаца био ангажован и на различитим пројектима које су плаћале стране владе, а који су рађени у сарадњи са различитим министарствима.

У протеклих 13 година, поред особа које сам помињао у тексту, важне функције су обављале и следеће особе за које се тврдило да поседују страно или двојно држављанаство: Александар Радовић, бивши први порезник у доба Ђинђићеве владе. Кори Удовички- бивша гувернерка НБЈ и бивша министарка енергетике у Ђинђићевој влади. Радован Јелашић- бивши гувернер НБЈ. Првослав Давинић- бивши министар одбране. Такође се тврди да садашњи вишегодишњи амбасадор у САД, Владимир Петровић, власник два пасоша- српског и америчког.

Проблем са свим странцима на министарским положајима и проблем са лицима која поседују двојно држављанство је, најблаже речено, подељена лојалност.

Већ сам поменуо Голдман Сакс. Вучић се пре неки дан састао са њиховим представницима. Да вас подсетим да је та инвестициона банка један од највећих криваца за изазивање садашње вишегодишње економске кризе (у најмању руку можете погледати амерички филм „Превелики да би пали“-“To Big to Fail“ који баш о томе и говори). Посета Голдман Сакса, која је уследила на наш позив, уз текуће Вучићево залагање за постављање странаца за кључне министре, говори о смеру о коме размишља Вучић. То је смер који води Србију у даље дужничко ропство и у руке правазиђеног неолибералног и колонијалног капитализма.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.

html:446696-Vucic-Izbori-nisu-najbolje-resenje

[2] http://en.wikipedia.org/wiki/Dominique_Strauss-Kahn

[3] http://www.telegraph.co.uk/finance/economics/9704557/New-Bank-of-England-Governor-Mark-Carney-comes-to-UK-for-greatest-of-challenges.html

[4] http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/goldman_saks_najvise_zainteresovan_za_energetiku_poljoprivredu_i_metalurgiju.4.html?news_id=264867